Organization

Admin

National Theatre Belgrade

Stage director

Stage director (+3)

Ognian Draganoff

Tenor

Dušan Plazinić

Radames

Bass

Ivan Tomašev

Ramfis

Choreographer

Choreographer (+1)

Konstantin Kostjukov

Soprano (+1)

Sanja Kerkez

Aida

National Theatre

Conductor

Conductor (+1)

Đorđe Pavlović

Costume designer

Milanka Berberović

Assistant Costume Designer

Katarina Grčić Nikolić

Set designer

Miraš Vuksanović

Stage director (+2)

Dejan Miladinović

Video

Petar Antonović

Mezzo-soprano (+3)

Sanja Anastasia

Amneris

Bass (+3)

Mihailo Šljivić

The King of Egypt

Baritone (+2)

Vuk Zekić

Amonasro

Marko Kostić

A messenger

Soprano (+2)

Ivanka Raković Krstonošić

A high priestess

Orchestra

Belgrade National Theatre Orchestra

Chorus

National Theater in Belgrade Chorus

Ballet

National Theatre Belgrade Ballet

Dancer

Milica Jević Drndarević

Ballet dancer

Ivana Savić Jačić

Anastasija Vujinović

Nikola Bjanko

Milena Ogrizović

Assistant Stage Director

Stage director (+1)

Ivana Dragutinović Maričić

Branislava Pljaskić

Assistant Choreographer

Milica Bezmarević

Chorusmaster

Conductor (+2)

Đorđe Stanković

Sound designer

Tihomir Savić

Makeup artist

Makeup artist (+1)

Dragoljub Jeremić

Вердијев велики спектакл

Вердијева опера Аида изведена је у оквиру прославе отварања Суецког канала. Тако каже легенда. Међутим, прича је мало другачија. Египатски кедив (господар) Исмаил-паша, велики обожавалац Вердијевог дела, одлучио је да у Каиру сагради оперу и њено отварање повеже са изузетним догађајем – отварањем Суецког канала (1869) који ће унапредити трговачке везе између Европе и Азије. Замолио је Вердија да напише химну за инаугурацију оперске куће али га је композитор љубазно одбио. Каирска опера отворена је Вердијевим Риголетом а у наредних неколико недеља изведени су Трубадур, Травијата, Ернани и Бал под маскама. Исмаил-паша није одустао од идеје да од великог маестра наручи оригинално дело, овога пута оперу на тему старог Египта. Зато је ангажовао Огиста Мариета, француског археолога који је био у служби египатске владе и који је основао Египатски музеј у Каиру, да дâ предложак за либрето. Мариет шаље своју причу пријатељу, директору Опере комик у Паризу Камију ду Локлу, Вердијевом сараднику и човеку од поверења. 
Композитор је међутим био непопустљив, све док му Ду Локл није послао Мариетов сценарио. Верди је био одушевљен. Имао је утисак да је аутор неко ко поседује позоришно искуство. Није могао да одоли  доброј причи, која у потпуности одговара захтевима позоришне сцене, чије су драмске ситуације увек биле главни покретач његове инспирације. Јер, како каже Бартон Фишер „у опери је композитор драматург који користи емотивну снагу своје музике да изрази и ослика интензивне људске конфликте“ а у Аиди су управо конфликти, како између протагониста  тако и они лични, унутрашњи, главни носиоци читаве драме.  
У вртлогу рата између Египта и Етиопије налази се заљубљени пар – Аида, заробљена етиопска принцеза и Радамес, египатски војсковођа чија веза у таквој ситуацији делује неостварива и због чињенице да је у Радамеса заљубљена, политички моћна, фараонова ћерка Амнерис. Верди ће незаборавним мелодијама приказати њихове међусобне односе али и њихове унутрашње монологе пуне страха, неодлучности, страсти, очаја , беса, ликове разапете између дужности према сопственој земљи и њихових личних жеља. Тако ће створити оперу изузетно захтевну за певаче чије чувене арије и дуети са својим дугим фразама захтевају дуг дах, велики распон гласа и техничку спретност да се изведу веома захтевна пијана на висинама. Као да је желео да, приказујући сву моћ египатског краљевства, прикаже и сву моћ људског гласа.  
Ипак, централно место у опери заузима Египат, моћна цивилизација која својом културом и уметношћу опчињава и дан данас и чији је сјај Верди приказао створивши од опере прави спектакл са чувеном Тријумфалном сценом али и мистичном атмосфером прожетом обредима египатских свештеника. 
Од тренутка када је Верди прихватио да компонује Аиду све је текло веома брзо: Ду Локл је од Мариетовог сценарија саставио либрето у прози на француском језику а затим га је Антонио Гисланцони написао у стиховима на италијанском. Све то уз детаљна Вердијева упутства. Аида је била завршена у року од четири месеца. С обзиром да је Вердијев услов био да не буде у обавези да иде на тако далек пут у Египат, представа је у потпуности припремљена у Паризу.  Аида је изведена у Каиру 24. децембра 1871. године, две године по отварању Суецког канала, са изузетним успехом (на задовољство Исмаил-паше) а Верди је одликован титулом Командира отоманског реда.

Φωτογραφίες