Name: Deca (Children)
Start: 2022-10-08T00:00:00.000Z
End: 2023-04-10T00:00:00.000Z
Location: National Theatre

Organization

Режиссер-постановщик

Irena Popović Dragović

Художник-постановщик

Miraš Vuksanović

Художник по костюмам

Selena Orb

National Theatre Belgrade

Orchestra

Belgrade National Theatre Orchestra

Others

Children's choir Nade

Deca (Children)

Белград

Сербия

National Theatre

Deca (Children) Popović Dragović

Public

Одобрено

COMPOSER AND DIRECTOR'S WORD (excerpt)

In the music I composed for "Deca", I tried to find the color of the collective voice, i.e. Milena's being. The complexity of Milena's poetry and its layering gave me the space that this collective voice can be both operatic and ordinary, that it can be childlike and that it can be perfect in its imperfect color. The voices in "Deca" are a unique combination of the incompatible, and it seems to me that we get one overtone that floats through spaces and simply refuses to be defined and caught in the trap of classical analysis. 

Milena's children are weak human children... spoiled, crying, angry, stumbling, trembling, hopping, delirious, dazed, wandering and all want everything... Screaming human children...

In a position where we compose for children, we very often fall into the trap of adapting the music, and I really think that's wrong. Through the verses that I quoted, Milena writes about the fact that that child is us who forgot, hid, wrapped up in some false norms and codes of conduct. When I write that is I compose about them, I become the same jumping and screaming child, liberated, happy... The very act of creation then becomes a game and a joy without any mystification and anxiety, and I just want that creative whirlwind to never end and last a hundred thousand million days and a hundred thousand million night...

English

РЕЧ КОМПОЗИТОРА И РЕДИТЕЉА (извод)

У музици коју сам компоновала за „Децу“ покушала сам да пронађем боју колективног гласа тј. Милениног бића. Комплексност Миленине поезије и њена слојевитост ми је дала простор да тај колективни глас може бити и оперски, и обичан, да може бити и детињи и да може бити савршен у својој несавршеној боји. Гласови у „Деци“ су јединствен спој неспојивог и чини ми се самим тим добијамо један надглас који плови кроз просторе и који напросто одбија да буде дефинисан и ухваћен у замку класичне анализе. 

Миленина деца су слаба људска деца... покварена, уплакана, бесна, тетурава, дрхтава, скакутава, помамљена, омамљена, потуљена и сви хоће све... Вриштава људска деца...

У позицији када компонујемо за децу врло често улазимо у замку прилагођења музике и заиста мислим да је то погрешно. Кроз стихове које сам цитирала Милена управо пише о томе да то дете јесмо ми који смо то исто дете заборавили, сакрили, увили у неке лажне норме и кодексе понашања. Када пишем тј. компонујем о њима постајем то исто скакутаво и вриштаво дете, ослобођено, срећно... Сам чин стварања онда постаје игра и радост без икакве мистификације и тескобе и само желим да тај стваралачки вртлог никада не престане и траје стотину хиљаду милион дана и стотину хиљаду милион ноћи...

српски

Участие в выступлениях (Исполнители и постановщики )

Постановочная труппа

Ансамбль