Name: La Casa de Bernarda Alba
Start: 2018-04-05T00:00:00.000Z
End: 2018-04-05T00:00:00.000Z
Location: The National Theater Opera Belgrade

Organization

Stage director

Ana Grigorović

Set designer

Marija Jevtić

Costume designer

Katarina Grčić Nikolić

Lighting designer

Miodrag Milivojević

Assistant Set designer

Dunja Kostić

Singer

Mezzo-soprano

Dara Džokić

Bernarda

Baritone

Svetlana Bojčević Cicović

Poncia

Soprano

Zlatija Ocokoljić Ivanović

Angustias

Dubravka Kovjanić

Magdalena

Sloboda Mićalović

Martirio

Suzana Lukić

Adela

Spoken

Rada Đuričin

María Josefa

National Theatre Belgrade

La Casa de Bernarda Alba -  (The House of Bernarda Alba)

Belgrade

Serbia

The National Theater Opera Belgrade

La Casa de Bernarda Alba Ortega,M

Public

The House of Bernarda Alba

Approved

Accordionist

Instrumentalist

Archlutenist

Baroque Flutist

Baroque Oboist

Baroque Trumpetist

Bassist

Bassoonist

Cellist

Clarinetist

Contrabassist

Cornettist

Flutist

Guitarist

Harper

Harpsichordist

Hornist

Lutenist

Mandoline Player

Musette de cour Player

Oboist

Organist

Percussionist

Pianist

Recorder Player

Saxophonist

Tenor Violinist

Timpani

Trombonist

Trumpeter

Tuba Player

Vibraphonist

Viola Pomposa Player

Viola da gamba

Viola d’amore Player

Violinist

Violino Piccolo Player

Violist

Actor

Broadcasting

Choir

Choreographer

Chorus Director

Chorus master

Composer

Conductor

Dancer

Dramaturge

Executive producer

Extra

Hairstylist

Illustrator

Librettist

Makeup artist

Orchestra

Orchestra Operations

Other

Photographer

Poet

Repetiteur

Sound designer

Stage Manager

Teacher

Translator

Video designer

Vocal coach

Wig & Makeup Designer

Writer

Writing and performance

Tenor

Bass-baritone

Countertenor

Bass

Contralto

Alto

Child vocalist

Continuo

Silent

RUMORS ABOUT FEDERICO GARCIA LORCA
Along with Cervantes, Federico García Lorca is the most universal Spanish writer, and above all, an authentic symbol of Spanish culture. In his work, the form of folk song is deeply rooted, but also the universal, cosmopolitan, traditional, and of course, avant-garde, and all of this together forms a recognizable profile of Spanish specificity. In fact, it is the most vital thing in understanding one's own existence within the tangle of traces collected in a wreath, which is made of passion, love, suffering and dreams. In Lorca's work, all this reached comprehensiveness because he went simultaneously with time and ahead of time, in order to investigate, discover, clarify and interpret what is hidden in the deposits of time and soul, history and the present, while with imagination and symbol he drew freedom as divine inspiration and poetic escape from given frames,
Jordan Jelić, Died at dawn

 

Federico García Lorca is a hero of the Spanish Civil War, a poet of a people and an idea understood in the most pathetic and romantic sense of the word. Lorca belongs to those writers who, due to their uniqueness, definitely escape any literary systematization. The most that can be said about his plays in this sense is that they belong to poetic drama, but as soon as we said that, we feel the need to more closely define the poetic nature of his plays and his dramaturgy in general. The language in Lorca's plays develops from rhythmic prose and rhythmic verse in his earlier plays ( Jerma, Blood Wedding ) to a prose structure in his last play, The House of Bernarda Alba. However, whether he writes in prose or in verse, Lorca, a poet of exceptional imagination and compassion, manages to create a dramatic language that will adequately express the strong passions of the boiling Andalusian blood. Three of his most important dramatic works, the tragedies The Cow's Wedding, Jerma and Bernarda Alba's Home , have similar themes. In all three women play either the exclusive or the most important role, while the men appear more or less as the object of their forbidden passion, restlessness, fear or grief. In all three, death is a dark shadow that overshadows all events, and in all three, strict customs and rigorous traditional morality are in conflict with the volcanic passions of the hero, so that this conflict would lead to a tragic end.

Slobodan Selenić, Dramatic directions of the 20th century, Belgrade 2002.

 

At the time he was killed, Lorka was thirty-eight years old. At the age of twenty, he wrote Ciganski romansero , a collection of ballads with which he almost immediately became the most famous Spanish poet, and the fantastic success of his Andalusian tragedies ( Bloody Weddings and Jerm) earned him the title of one of the greatest playwrights. Since childhood, he was obsessed with his own death, including the details of his own funeral. Salvador Dali, Lorca's close friend and perhaps Lorca's love, told how Lorca, even during his student days in Madrid, sometimes knew how to stage his own funeral, to describe the position of the corpse, the closing of the coffin and the nodding of the funeral procession. The Spanish Civil War led thousands of people to unmarked mass graves, the excavation of which is forever blocked by political reasons. Lorca became a symbol of the search for truth, although his remains have not been reliably found to this day. "There were thousands of versions, people often pretending to be important and claiming to know something they didn't really know anything about," Gibson said. "One night they tell you one thing, the next night something completely different.Lorca's death. One of the most striking points of Gibson's work is the claim that Lorca could have actually avoided his execution. In the weeks leading up to the coup that would lead to civil war, there had been a flurry of strikes, street violence and assassinations of high-ranking officials, and it was clear that the Republican government was bursting at the seams. Lorca was in despair and did not know what to do. Against the advice of many colleagues, he decided to travel from Madrid, where he lived, to Granada on July 13, just four days before Franco's coup. "It will be as God wills it," he told a friend before he left. Within a week, Granada fell to the Nationalists, and Madrid remained Republican until the end of the war. Lorca's leftist views were well known throughout Spain. His tragedies, admittedly, were not overtly political, but they could well be interpreted as an attack on the repressive nature of Spanish society. "I will always be on the side of those who have nothing and who are not even in itthey can't enjoy anything  in peace", he once said. Nevertheless, Lorka refused all the time to join any party, and claimed that he lived and worked outside of any ideology. "As for me, I will never be a politician," he told a friend in Madrid just before the outbreak of war. "I am a revolutionary to the extent that all real poets are revolutionaries, isn't that right, but I'm not political, no!"

Elizabet Kolbert, Letter from Spain, Looking for Lorca, 1971.

ANA GRIGOROVIĆ
She was born in 1987 in Belgrade. She graduated in theater and radio directing at the Faculty of Dramatic Arts in Belgrade, in the class of Professor Ivana Vujić. She completed interdisciplinary master's studies in theory of art and media at the University of Arts in Belgrade. She directed the plays: Magic afternoon (V. Bauer, Atelier 212), Đani Skiki (Đ. Puccini, National Theater in Belgrade), Bastien and Bastijena (VA Mozart, National Theater in Belgrade), The Game (S. Beckett, "Bora" Theater Stanković", Vranje), Feast (Platon, Bitef Theatre), The Birth of a Record (B. Pekić, National Theater Pirot), Being (V. Nikolić, Culture Institute)" Steamboat"), Petar (Ž. Hubač, Bitef theater), National Class (G. Marković, Youth Theater Dadov), Fifty Shots (T. Baračkov, Atelje 212), Five Boys (S. Semenič, Malo theater "Duško Radović "), If I Feel Like Whistling, I Whistle (A. Valean, National Theater "Sterija", Vršac), Beauty and the Beast (Ž. Hubač, Theater "Bora Stanković", Vranje), Escape (E. Jonesko, Cultural Institution "Vuk Karadžić"), Dečaci Pavlova ulice (F. Molnar, Youth Theater Dadov), North Force (M. Bogavac, Youth Theater " Dadov"), After Sun(R. Garcia, SKC Belgrade). She is the winner of the "Hugo Klein" Award for the best student of theater direction in the generation, the "Zoran Ratković" Award for directing, the Award of the City of Belgrade for artistic creativity of young people for the year 2009, the award of the National Theater for the best play in the 2016/17 season. year and praise from the National Theater for directing the opera Đani Skiki.  

Silence!
Lorca found the motive and source for writing the play The House of Bernarda Alba in a well. For us, the motive for setting the mentioned play was one window. It is a kitchen window that faces the corridor of the building, just like all the other kitchen windows of other families who live there, argue, love, hate, cry or fight. And all that can be heard. And everyone is aware of it. If the heated emotions and passions are carried away, and the window remains open, you can hear a lot, you can hear everything, maybe even too much. That's why sometimes you stand at the window and listen. But much more often he looks away from the window or someone shuts up.
Silence!
Bernarda's first and last words in the play are " Silence ".
At the beginning it is a sign for establishing relationships within the house, at the end for establishing relationships outside, among the listening world. It is precisely the desire for silence and the constant impossibility to achieve it that is the starting point of this director's reading of Bernarda Alba's House.. What does that silence mean? And why is it important? With the death of her husband, Bernarda becomes the man in the house. Such a position gives her responsibility and imposes the task of maintaining order, peace and honor like a man. That intention stems from the moral and religious principles by which it is guided, but only apparently. Bernarda's concern for her daughters and the need to keep things under control is much more a consequence of her fear of what the world, that is, the village, will think and say about her. Guided by fear, she tries to preserve the honor of her family, she makes sure that the face of the house remains unsullied, and it is with this fear of gossip that she destroys what she is trying to protect. Ponsia, the only one in the house, represents the environment in relation to which Berdnard sets his principles. That's why their relationship is constantly on the line between friendly and hostile, constantly changing roles and playing power. Ponsia, she is the only one who feels and sees the emotions of her daughters, their needs and desires, but she is not a substitute for a mother for Bernarda's daughters, she cannot be, because she has to respect the imposed social conventions of the middle-class environment. It is an environment of violence and fear, where good people guided by dictatorial principles become evil. That's why Ponsija is only there to listen, to serve and occasionally to reveal to her daughters the sweetness of life and forbidden emotions. In contrast, Bernarda's attitude towards her daughters is devoid of emotion. How they behave is more important to her than what they feel. This relationship is reflected in a panicked desire to maintain the dignity and honor of the family. The desire grows on Bernard himself and turns into violence. For their sake, it establishes terror through violence, which breeds new violence and inevitably leads to disaster. Bernarda protects and hides her daughter from the world, which we do not see at any moment, we only hear it. That sound is not only a matter of the atmosphere, but a sound image of the world outside the house, the one that is not available and allowed to the daughters, and that is why their desire is even greater and more unbearable. Men do not appear physically in this piece, but are constantly present through voice, song, shouting; the peasants chasing Libra's daughter, the reapers heading to the field and finally Pepe himself, whose whistle heralds disaster. The drama is set in the unbearable heat of summer, which undermines the passion in the daughters even more. That sexuality is most strictly forbidden, it was suppressed even before it was allowed to be born and thus became even more dangerous. Bernarda is aware of the danger of their passion and that is why she intends to keep them away from expressing those feelings in a tyrannical way. rather, it is a sound image of the world outside the home, the one that is not available and allowed to the daughters, and that is why their desire is even greater and more unbearable. Men do not appear physically in this piece, but are constantly present through voice, song, shouting; the peasants chasing Libra's daughter, the reapers heading to the field and finally Pepe himself, whose whistle heralds disaster. The drama is set in the unbearable heat of summer, which undermines the passion in the daughters even more. That sexuality is most strictly forbidden, it was suppressed even before it was allowed to be born and thus became even more dangerous. Bernarda is aware of the danger of their passion and that is why she intends to keep them away from expressing those feelings in a tyrannical way. rather, it is a sound image of the world outside the home, the one that is not available and allowed to the daughters, and that is why their desire is even greater and more unbearable. Men do not appear physically in this piece, but are constantly present through voice, song, shouting; the peasants chasing Libra's daughter, the reapers heading to the field and finally Pepe himself, whose whistle heralds disaster. The drama is set in the unbearable heat of summer, which undermines the passion in the daughters even more. That sexuality is most strictly forbidden, it was suppressed even before it was allowed to be born and thus became even more dangerous. Bernarda is aware of the danger of their passion and that is why she intends to keep them away from expressing those feelings in a tyrannical way. but they are constantly present through voice, song, shout; the peasants chasing Libra's daughter, the reapers heading to the field and finally Pepe himself, whose whistle heralds disaster. The drama is set in the unbearable heat of summer, which undermines the passion in the daughters even more. That sexuality is most strictly forbidden, it was suppressed even before it was allowed to be born and thus became even more dangerous. Bernarda is aware of the danger of their passion and that is why she intends to keep them away from expressing those feelings in a tyrannical way. but they are constantly present through voice, song, shout; the peasants chasing Libra's daughter, the reapers heading to the field and finally Pepe himself, whose whistle heralds disaster. The drama is set in the unbearable heat of summer, which undermines the passion in the daughters even more. That sexuality is most strictly forbidden, it was suppressed even before it was allowed to be born and thus became even more dangerous. Bernarda is aware of the danger of their passion and that is why she intends to keep them away from expressing those feelings in a tyrannical way. it was suppressed even before it was allowed to be born and thus became even more dangerous. Bernarda is aware of the danger of their passion and that is why she intends to keep them away from expressing those feelings in a tyrannical way. it was suppressed even before it was allowed to be born and thus became even more dangerous. Bernarda is aware of the danger of their passion and that is why she intends to keep them away from expressing those feelings in a tyrannical way.so many persistent  desires. Suppressed emotions in terms of sexuality create a complete absence of emotions, that's why we witness an atmosphere full of bitterness and hatred between sisters. But Pepe is not the object of their conflict, they don't want him. He is just an occasion. They all want to fulfill their deepest natural needs, to overcome the imposed silence. Sexuality that is not talked about, that is not shown and that must not be visible, it is impossible to remain silent, hidden. Maybe the windows to the outside can be closed, maybe the daughters can be forced not to go out, to wear black, not to cry, but the fire in them cannot be controlled. That is why women's passion and sexuality, although in the beginning imperceptible and silent, are heard the loudest until the end, screaming to the point of leading to tragedy. And precisely because that silence is not pleasant and natural, but rather a suppressed scream and cry, it must manifest itself at some point and inevitably lead to death.

Vanja Nikolić

English

ГЛАСИНЕ О ФЕДЕРИКУ ГАРСИЈИ ЛОРКИ
Федерико Гарсија Лорка је уз Сервантеса, најуниверзалнији шпански писац, а надасве и аутентични симбол шпанске културе. У његовом делу, дубоко је укорењена форма народне песме, али и оно универзално, космополитско, традиционално, и наравно, авангардно, а то све заједно чини препознатљиви профил шпанске специфичности. Заправо, то је оно најживотније у разумевању властитог постојања унутар сплета трагова сакупљених у венац, који је сачињен од страсти, љубави, патње и снова. У Лоркином делу све је то досегло свеобухватност јер је ишао истовремено с временом и испред времена, да би истражио, открио, разјаснио и протумачио, оно што је скривено у наслагама времена и душе, историје и садашњности, док је маштом и симболом нацртао слободу као божанско надахнуће и песнички бег од датих оквира, верујући дубоко и искрено у судбинско предодређење себе као песника.
Јордан Јелић, Умро у свитање

 

Федерико Гарсија Лорка је херој Шпанског грађанског рата, песник једног народа и једне идеје схваћене у најпатетичнијем и најромантичнијем смислу те речи. Лорка спада међу оне писце који због своје нарочитости дефинитивно измичу свакој књижевној систематизацији. Највише што се о његовим драмама може рећи у том смислу јесте да припадају поетској драми, али чим смо то рекли, осећамо потребу да ближе дефинишемо поетичност његових драма и његову драматургију уопште. Језик у Лоркиним драмама развија се од ритмоване прозе и ритмованог стиха у његовим ранијим драмама (Јерма, Крвава свадба) до прозне структуре у његовој последњој драми, Дому Бернарде Албе. Међутим било да пише у прози или у стиху, Лорка, песник изузетне имагинације и саосећајности, успева да створи драмски језик који ће адекватно изразити силне страсти узавреле андалузијске крви. Три његова најважнија драмска дела, трагедије Кравава свадба, Јерма и Дом Бернарде Албе, имају сличне теме. У све три жене играју или искључиву или најважнију улогу, док се мушкарци појављују мање–више као предмет њихове забрањене страсти, немира, страховања или жалости. У све три је смрт мрачна сенка која наткриљује сва збивања и у све три строги обичаји и ригорозан традиционалан морал су у сукобу са вулканским страстима јунака, да би управо овај сукоб довео до трагичног краја.

Слободан Селенић, Драмски правци XX века, Београд 2002.

 

У тренутку кад је убијен, Лорка је имао тридесет осам година. Са двадесет и нешто написао је Цигански романсеро, збирку балада с којом је готово одмах постао најславнији шпански песник, а фантастични успех његових андалужанских трагедија (Крваве свадбе и Јерм) донео му је и титулу једног од највећих драмских писаца. Од детињства је био опседнут својом смрћу, па и појединостима око сопствене сахране. Салвадор Дали, Лоркин близак пријатељ, а можда и Лоркина љубав, причао је како је Лорка, још за студентских дана у Мадриду, понекад умео да инсценира своју сахрану, да описује положај леша, затварање ковчега и климање погребне поворке. Шпански грађански рат одвео је хиљаде људи у необележене масовне гробнице, чије ископавање вечито коче политички разлози. Лорка је постао симбол потраге за истином, премда његови посмртни остаци до дан-данас нису поуздано пронађени. „Постојале су хиљаде верзија, људи су се често правили важни и тврдили да знају нешто о чему заправо нису знали ништа“, рекао је Гибсон. „Једне вечери ти кажу једно, следеће вечери нешто сасвим друго.“ Резултате своје истраге Гибсон је објавио 1971. године под насловом Лоркина смрт. Једна од најупечатљивијих поенти Гибсоновог рада, јесте тврдња да је Лорка заправо могао да избегне своје погубљење. Током недеља, пред државни удар који ће довести до грађанског рата, било је мноштво штрајкова, уличног насиља и атентата на високе чиновнике, и било је јасно да републиканска власт пуца по шавовима. Лорка је очајавао и није знао шта да чини. Мимо савета многих колега, решио је да из Мадрида, у којем је живео отпутује у Гранаду, и то 13. јула, само четири дана пре Франковог пуча. „Биће како Бог хоће“, рекао је једном пријатељу пре него што је отишао. У року од недељу дана, Гранада је пала у руке националиста, а Мадрид је остао републикански све до краја рата. Лоркини левичарски ставови били су добро познати широм Шпаније. Његове трагедије, додуше, нису биле отворено политичке, али су сасвим могле да се тумаче као напад на репресивну природу шпанског друштва. „Увек ћу бити на страни оних који немају ништа и који чак ни у том ничему не могу да уживају на миру“, рекао је једном. Ипак, Лорка је све време одбијао да се придружи иједној странци, и тврдио је да живи и ради изван сваке идеологије. „Што се мене тиче, ја никад нећу бити политичан“, рекао је једном пријатељу у Мадриду непосредно пред избијање рата. „Ја јесам револуционар утолико што су сви прави песници револуционари, па зар није тако, али политичан нисам, не!“

Елизабет Колберт, Letter from Spain, Looking for Lorca, 1971.

АНА ГРИГОРОВИЋ
Рођена је 1987. године у Београду. Дипломирала је позоришну и радио режију на Факултету драмских уметности у Београду, у класи професорке Иване Вујић. Завршила је интердисциплинарне мастер студије теорије уметности и медија на Универзитету уметности у Београду. Режирала је представе: Магично поподне (В. Бауер, Атеље 212), Ђани Скики (Ђ. Пучини, Народно позориште у Београду), Бастијен и Бастијена (В. А. Моцарт, Народно позориште у Београду), Игра (С. Бекет, Позориште „Бора Станковић”, Врање), Гозба (Платон, Битеф театар), Рађање једног записника (Б. Пекић, Народно позориште Пирот), Бити (В. Николић, Установа културе „Пароброд"), Петар (Ж. Хубач, Битеф театар), Национална класа (Г. Марковић, Омладинско позориште Дадов), Педесет удараца (Т. Барачков, Атеље 212), Пет дечака (С. Семенич, Мало позориште „Душко Радовић”), Ако ми се звижди, звиждим (А. Валеан, Народно позориште „Стерија”, Вршац), Лепотица и звер (Ж. Хубач, Позориште „Бора Станковић”, Врање), Бекство (Е. Јонеско, Установа културе „Вук Караџић”), Дечаци Павлове улице (Ф. Молнар, Омладинско позориште Дадов), North Force (М. Богавац, Омладинско позориште „Дадов"), After Sun (Р. Гарсија, СКЦ Београд). Добитница је Награде „Хуго Клајн” за најбољег студента позоришне режије у генерацији, Награде „Зоран Ратковић” за режију, Награде града Београда за уметничко стваралаштво младих за 2009. годину, награду Народног позоришта за најбољу представу у сезони 2016/17. годину и похвале Народног позоришта за режију опере Ђани Скики.  

Тишина!
Лорка је мотив и извор за писање драме Дом Бернарде Албе пронашао у једном бунару. Нама је мотив за поставку поменуте драме био један прозор. То је кухињски прозор који је окренут ка ходнику зграде, баш као и сви други кухињски прозори, других породица које ту живе, свађају се, воле, мрзе, плачу или се туку. И све то се чује. И сви су тога свесни. Ако узавреле емоције и страсти понесу, а прозор остане отворен, чује се много, чује се све, можда и превише. Зато се понекад на прозору стоји и прислушкује. Али се много чешће са прозора склања или се неко ућуткава.
Тишина!
Прва и последња Бернардина реч у драми је „Тишина“.
На почетку је знак за успостављање односа унутар куће, на крају за успостављање односа изван, међу светом који слуша. Управо тежња за тишином и константна немогућност да се она оствари јесу полазиште овог редитељског читања Дом Бернарде Албе. Шта значи та тишина? И због чега је важна? Смрћу мужа, Бернарда постаје мушко у кући. Таква позиција пред њу ставља одговорност и намеће задатак да попут мушкарца одржи ред, мир и част. Та намера произилази из моралних и верских начела којима се води, али само привидно. Бернардина брига за ћерке и потреба да се ствари држе под контролом, много више је последица њеног страха од тога шта ће свет, односно село да мисли и каже о њој. Водећи се страхом она се труди да сачува част своје породице, она брине да образ куће остане неукаљан, а управо тим страхом од оговарања она уништава оно што покушава да заштити. Понсија, једина у кући, представља средину у односу на коју Берднарда поставља своје принципе. Зато је њихов однос на сталној линији између пријатељског и непријатељског, стално у промени улога и игри моћи. Понсија, једина осети и види емоције ћерки, њихове потребе и жеље, али она Бернардиним ћеркама није замена за мајку, она то не може да буде, јер мора да поштује наметнуте друштвене конвенције малограђанске средине. То је средина у којој влада насиље и страх, где добри људи вођени диктаторским принципима постају зли. Зато је Понсија ту само да слуша, да служи и да повремено открије ћеркама сласт живота и забрањене емоције. Насупрот томе, Бернардин однос према ћеркама лишен је емоција. Њој је важније како се оне понашају,од онога шта осећају. Тај однос се огледа у паничној жељи да се одржи достојанство и част породице. Жеља прераста саму Бернарду и претвара се у насиље. За њихово добро, она успоставља терор насиљем, које рађа ново насиље и неминовно доводи до катастрофе. Бернарда своје ћерке штити и скрива од света, који ни у једном тренутку не видимо, само га чујемо. Тај звук није само питање атмосфере, већ је звучна слика света изван куће, оног који ћеркама није доступан и дозвољен и зато је њихова жудња још већа и неподношљивија. Мушкарци се у овом комаду не појављују физички, али су стално присутни кроз глас, песму, вику; сељаци који јуре Либрадину кћи, жетеоци који крећу у поље и коначно и сам Пепе, чији звиждук најављује катастрофу. Драма је временски постављена у неиздрживу врелину лета, која још више подрива страст  у кћерима. Та сексуалност је најстроже забрањена, потиснута је и пре него што је смела да се роди и тиме је постала још опаснија. Бернарда је свесна опасности њихове страсти и зато је у намери да их на тирански начин држи даље од изражавања тих толико упорних жеља. Потиснуте емоције на плану сексуалности, стварају потпуно одсуство емоција, зато присуствујемо атмосфери пуној горчине и мржње међу сестрама. Али није Пепе предмет њиховог сукоба, не желе оне њега. Он је само повод. Оне све желе да остваре своје најдубље природне потребе, да савладају наметнуту тишину. Сексуалност о којој се не говори, која се не показује и која не сме да буде видљива, немогуће је да остане у тишини, скривена. Можда се прозори ка споља и могу затворити, можда се ћерке и могу натерати да не излазе, да носе црнину, да не плачу, али се ватра у њима не може савладати. Зато се женска страст и сексуалност, иако на почетку неприметне и тихе, до краја чују најгласније, вриште до те мере да доводе до трагедије. И баш зато што та тишина није пријатна и природна, већ је потиснути врисак и крик, она мора у једном тренутку да се испољи и неминовно води у смрт.

Вања Николић

српски

The House of Bernarda Alba by Ortega, Frá (2018/2018), Leikstýrt af Ana Grigorović,, The National Theater Opera Belgrade, Belgrade, Serbia

Frammistaða áskriftir (Leikarar & starfslið )

Leikarar

Áhöfn

Dagskrá, Um & Yfirlit

Ljósmyndir

Frekari lestur

Sýningardagsetningar og sýningarstaðir

Staðir