Organization

Conductor

Đorđe Pavlović

Zorica Mitev-Vojnović

Stage director

Ivana Dragutinović Maričić

Set designer

Boris Maksimovici

Costume designer

Olga Mrđenović

Choreographer

Vladimir Logunov

Video designer

Petar Antonović

Singer

Soprano

Sanja Kerkezordana

Violetta Valery

Snežana Savičić Sekulić

Tenor

Dušan Plazinići

Alfred Germont

Dejan Maksimović

Janko Sinadinović

Baritone

Miodrag D Jovanović

George Germont

Vuk Zekić

Vladimir Andrić

Svetlana Nestorov

Flora Bervoix

Ljubica Vraneš

Chorus master

Đorđe Stanković

Gordana Tomić

Darko Đorđević

Gaston

Bass

Mihailo Šljivić

The Marquis of Obigny

Aleksandar Pantelić

Slobodan Živković

Giuseppe

Danilo Stošić

Commissioner

Tamara Nikezić

Višnja Radosav

Mezzo-soprano

Tatjana Mitić

Annina

Jovana Belić

Sveto Kastratović

The doctor Grenvil

Pavle Žarkov

The Baron Douphol

Igor Matvejev

Borislav Popović

Lighting designer

Miodrag Milivojević

Dejan Savić

Vesna Djurkovic

National Theatre Belgrade

Others

National Theater in Belgrade

Ballet

National Theatre Belgrade Ballet

Orchestra

Belgrade National Theatre Orchestra

La Traviata -  (La traviata)

Belgrade

Serbia

The National Theater Opera Belgrade

La traviata Verdi

Public

La traviata

Approved

Throughout his life, Giuseppe Verdi tirelessly searched for new, bold, interesting content, which could serve as the basis for an opera libretto. Thus, in 1848, immediately after its publication, he noticed Alexander Dima's novel The Son of the Lady with Camellias , which was much debated in all circles. Verdi is even preparing a screenplay for his future librettist with content taken from the novel, but he is leaving a more detailed elaboration. He tirelessly wrote operas, one after the other: on October 25, 1848, he was the prime minister of Corsair in Trieste, on January 27, 1849, the Battle of Lenjan was shown ,. After that accelerated pace of writing and preparing their prime ministers in the turbulent years of revolution, uprising, battles and conquests, Verdi matured, both as a person and as an artist, so that his following works: Rigoletto , Troubadour and La Traviatathey represent not only his greatest successes to date, but also real masterpieces of opera literature and far surpass the entire European opera of the era (except Wagner). After the tragic loss of his family, Verdi managed to break free from despair and depression; he is the owner of the estate in Le Roncola and the palace in Busetto and, with his father-in-law, arranges the purchase of a large fertile land of Sant Agatha na Pou. He found the ideal life companion, wife, friend and friend in the singer Giuseppe Streponi. He now has the knowledge, strength and experience to create great works. He travels with Giuseppe to the premieres of his operas, and he feels best in Paris. Their relationship is not legalized, which bothers the Italians, fellow citizens in Busetto, father-in-law Barecia, but in Paris, no one attaches any importance to that. When they watched a stage version of Dima's novel together at the Vaudeville Theater, the others are both fascinated, Verdi and librettist Piave make the backbone of the plot. In just forty days, the whole opera was composed! The premiere is scheduled for the Fenice Theater in Venice. In negotiations with the management of the theater in Venice, Verdi is looking for good interpreters of the main roles, because he knows that the content for the opera is new and unusual. The stage shows an action from modern life, which the audience knows and participates in. At the premiere on March 6, 1853.La Traviata is ingloriously failing. In a letter to the student and associate Emanuel Muci, Verdi writes: "La Traviata failed last night. Is it my fault or the singer's? ... Time will decide. "Ricordio reports:" Unfortunately, I have to tell you one sad news, but I can't hide the truth .failed. Let's not investigate the causes. "The chroniclers mostly noted three main causes of failure. First, singers: Violetta Valeri was sung by Fani Salvini Donatelli, a big woman in good health, who caused laughter in the audience at the dying scene. Tenor Lodovico Graziani, Alfredo's interpreter, was almost lost his voice, and baritone Felice Varezi, completely uninterested in his role, sang badly, Germain's aria, so popular today. Third: the novelty of the content, ie the unwillingness of the audience to see on the opera stage the condemnation of the existing system in which only money is valued and in which everything is bought with money Verdi was convinced of the value of his masterpiece for the new premiere 6.La Traviata quickly conquered the opera world, so the fame of the opera kept Dima's drama on stage. Sarah Bernard, Eleonora Duze and Edwij Fejer are her unforgettable interpreters on stage, and Greta Garbo has remained in the lasting memory of millions of cinema-goers. After Italy La Traviataconquers Vienna, Rio de Janeiro, Buenos Aires, Mexico City: May 24, 1856, London enchanted, December 3 New York delighted. Warsaw, St. Petersburg, Barcelona and Lisbon give the opera in consecutive series. The opera is shown in Italian, but everywhere soon in the language of the country in which it is given. The audience wants to understand and comprehend the action, to experience Violeta's passions, passions and love, and not just listen to gorgeous voices. Among the most famous opera Violets are Marieta Piccolomini, Adelina Patti, Mary Garden, Lily Lehmann, Marcela Sembrih, Luisa Tetracini, Nelly Melba, Amelita Gali-Kurci, Selma Kurz, Rosa Poncell, Geraldine Farrar. Alfredo was sung by Caruso and Gigli and Lauri-Volpi, Germona by Carlo Galefi, Ricardo Stracciari and Giuseppe de Luca. In our time, Renata Tebaldi was the only Violet, and the performances of La Traviatawith Maria Callas, Giuseppe di Stefano and Ettore Bastianini, they threw the audience into a real trance. In 1963, Karajan collaborated with Mirela Freni at the Scala in Milan, who interprets this role in the recorded film version of the play. Ana Mofo and Noan Sutherland tried to reach the unsurpassed opera tragedian Kalasova, and directors Felzenstein, Steller and Visconti invested more time in directing La Traviata than usual. In our country , La Traviata was performed for the first time on March 11, 1879 in Zagreb, and in Belgrade on April 6, 1921. All our opera houses perform this operetta, so it is always on the repertoire.

English

Ђузепе Верди је током целог живота неуморно трагао за новим, смелим, интересантним садржајима, који би могли послужити за основу оперског либрета. Тако је 1848. године, одмах по изласку из штампе, запазио роман Александра Диме Сина Дама с камелијама, о коме се много расправљало у свим круговима. Верди чак приправља за свог будућег либретисту сценарио са садржајем преузетим из романа, али напушта детаљнију разраду. Он неуморно пише опере, једну за другом: 25. октобра 1848. је премијера Корсара у Трсту, 27. јануара 1849. приказује се Битка код Лењана, 8. децембра исте године изводи се Лујза Милер, 16. новембра 1850. Стифелно. После тог убрзаног темпа писања и припремања њихових премијера у бурним годинама револуције, устанка, битака и освајања, Верди је сазрео, и као личност и као уметник, тако да његова следећа дела: Риголето, Трубадур и Травијата представљају не само његове највеће дотадашње успехе, већ и права ремек-дела оперске литературе и далеко надмашују целокупно европско оперско стваралаштаво епохе (изузев Вагнера). Верди је после трагичног губитка породице успео да се отргне из очајања и потиштености; сопственик је имања у Ле Ронколу и палате у Бусету и, са тастом, утаначује куповину великог плодног земљишта Сант Агата на Поу. У певачици Ђузепини  Стрепони  пронашао је идеалног животног сапутника, жену, друга и пријатеља. Сада има знања, снаге и искуства да ствара велика дела. Са Ђузепином путује на премијере својих опера а у Паризу се осећа најбоље. Њихова веза није озакоњена, што смета Италијанима, суграђанима у Бусету, тасту Барецију, али у Паризу, томе нико не придаје никакав значај. Кад су у театру Водвиља заједно гледали сценску верзију Диминог романа, остали су обоје фасцинирани, Верди са либретистом Пијавеом израђује окосницу радње. За само четрдесетак дана цела опера је компонована! Премијера је предвиђена у позоришту Фениче у Венецији. Верди у преговорима са управом позоришта у Венецији тражи добре тумаче главних улога, јер зна да је садржај за оперу нов и необичан. На сцени се приказује радња из савременог живота, који публика познаје и у коме учествује. На премијери 6. марта 1853. Травијата неславно пропада. У писму ученику и сараднику Емануелу Муцију, Верди пише: „Травијата синоћ пропала. Да ли је кривица до мене или до певача?... Време ће одлучити". Рикордију јавља: „Морам Вам нажалост саопштити једну тужну вест, али не могу сакрити истину. Травијата је пропала. Не истражујмо узроке." Хроничари су углавном забележили три основна узрока неуспеха. Прво, певаче: Виолету Валери је певала Фани Салвини Донатели, крупна жена најбољег здравља, која је изазвала смех у публици у сцени умирања. Тенор Лодовико Грациани, тумач Алфреда, био је готово изгубио глас, а баритон Феличе Варези је, потпуно незаинтересован за своју улогу, лоше певао, данас тако популарну арију Жермона. Друго: Верди и либретиста Пијаве су из неразумљивих разлога били пристали на коришћење костима из доба Луја XIV, што сасвим мења однос гледаоца према садржају. Треће: новост садржаја, односно неприпремљеност публике да на оперској сцени види осуду постојећег система у коме се једино новац цени и у коме се све купује новцем. Верди је био уверен у вредност свог ремекдела и за нову премијеру 6. маја следеће (1854) године у венецијанском позоришту Сан Бенедето за насловну улогу узима јединствену Марију Специја, која је заслужна за тријумфални исход ове премијере. Травијата врло брзо осваја оперски свет, тако да слава опере одржава и Димину драму на сцени. Сара Бернар, Елеонора Дузе и Едвиж Фејер су њени незаборавни тумачи на сцени, а Грета Гарбо је милионима биоскопских гледалаца остала у трајном сећању. После Италије Травијата осваја Беч, Рио де Жанејро, Буенос Ајрес, Мексико Сити: 24 маја 1856, Лондон је очаран, 3. децембра Њујорк одушевљен. Варшава, Петроград, Барселона и Лисабон дају оперу у узастопним серијама. Опера се приказује на италијанском, али свуда убрзо и на језику земље у којој се даје. Публика жели да разуме и схвати радњу, да доживљава страсти, заносе и љубав Виолете, а не само да ослушкује раскошне гласове. Међу најпознатије оперске Виолете спадају Мариета Пиколомини, Аделина Пати, Мери Гарден, Лили Леман, Марчела Сембрих, Луиза Тетрачини, Нели Мелба, Амелита Гали-Курчи, Селма Курц, Роза Понсел, Жералдина Фарар. Алфреда су певали Карузо и Ђиљи и Лаури-Волпи, Жермона Карло Галефи, Рикардо Страчиари и Ђузепе де Лука. У наше доба Рената Тебалди је била јединствена Виолета, а представе Травијате са Маријом Калас, Ђузепе ди Стефаном и Еторе Бастијанинијем су бацале присутне у прави транс. Карајан је 1963. у миланској Скали сарађивао са Мирелом Френи која ову улогу тумачи у снимљеној филмској верзији представе. Ана Мофо и Ноан Сатерланд су се трудиле да досегну ненадмашну оперску трагичарку Каласову, а режисери Фелзенштајн, Стелер и Висконти уложили су више времена у режију Травијате но што је то уобичајено. У нашој земљи Травијата је први пут изведена 11.марта 1879. у Загребу, а у Београду 6.априла 1921. Све наше оперске куће изводе ову оперуз тако да је она управо стално на репертоару.

српски

Krediti ta' prestazzjoni (Il-Kast & l-Ekwipaġġ )

Kast

Ekwipaġġ

Ensemble