Admin

National Theatre Belgrade

Chanteur

Mezzo-soprano

Jelena Vlahović

Amnéris

Dragana Del Monaco

Jadranka Jovanović

Mise en scène

Ognian Draganoff

Direction d'orchestre

Peter Leonard

Soprano

Jasmina Trumbetaš Petrović

Aïda

Ana Rupčić

Ténor

Janko Sinadinović

Radamès

Dušan Plazinić

Basse

Ivan Tomašev

Ramfis

Nenad Jakovljević

Le Roi d'Égypte

Baryton

Miodrag D Jovanović

Amonasro

Chorégraphie

Konstantin Kostjukov

Sanja Kerkez

Sonja Šarić

Aida -  (Aïda)

Belgrade

Serbie

National Theatre

Aida

Public

Ayyappa swamy y

Valide

Aida Verdi

CELESTE AIDA!

Синтеза италијанске оперске романтике 
Три године пoсле Дон Карлоса, 16. јула 1870, Верди је писао једном своме пријатељу: „Рекао сам вам да сам заузет. Замислите чиме? Компонујем једну оперу за Каиро! Нећу ићи да је ставим на сцену: бојим се да ћу остати тамо доле, мумифициран“. Међутим, није остао мумифициран, већ напротив – глорификован. Верди је прихватио понуду Измаел-паше, египатског кедива, да за посвећење новог оперског позоришта у Каиру и за отварање Суецког канала компонује велику свечану оперу. Археолог Едуард Маријет Беј, познат по својим ископавањима код Мемфиса и Тебе, дао је сиже у облику једне приче. Камиј ди Локл, директор Комичне опере у Паризу, сарадник на либрету Дон Карлоса, драматизовао је тај текст да би га, најзад, Антонио Гисланцони, певач, новинар и драматичар, ставио у стихове једног оперског либрета, уз интервенције композитора. Верди је посетио Каиро и Египат, доживео амбијент и инспирисао се на лицу места. За четири месеца, за једно управо невероватно кратко време, средином новембра 1870, партитура Аиде је била завршена. Поручени су у Паризу декор и костими, конструисане специјалне „Аида-фанфаре“ за велику тријумфалну сцену, изабрани главни интерпретатори, па је Аида, у новој згради Каирске опере, свечано први пут изведена 24. децембра 1871. године, са огромним успехом. Тај тријумф је поновљен на премијери у миланској Скали, 8. фебруара 1872. године (тридесет две завесе!), па је победнички ход Аиде преко италијанских и европских оперских сцена био далеко бржи него онај, претходних Вердијевих опера (премијера у Берлинској дворској опери 20. априла 1874, два дана касније у Великој опери у Паризу, а крајем априла у Бечкој опери). Од Гисланцонија, Верди је тражио сценску реч, ону која јасно изражава ситуацију, која подстиче његову звучну фантазију да активном мелодиком, музички изрази основна људска осећања и страсти: радост, бол, љубав, мржњу, проклетство, освету и смрт, да оствари једну музичку драматургију, чији је најдубљи смисао: представа човека у музици и кроз музику. У опробан и ефектан, али празан и спољашњи шаблон француске велике опере, из које Аида у знатној мери произлази, Верди је унео дубоко човечанску драму, која се развија на узбудљивим сукобима људских страсти и трагичној подвојености између љубави и патриотизма. Реалиста по свом уметничком методу, он даје, у оквиру једног романтичарски конципираног сижеа, ствари, догађаје и људе у сажетој и убедљивој форми, у ономе што представља њихову најелементарнију суштину. На тај начин Вердијева опера постаје карактерна опера. И поред тога што оркестар престаје да буде само упрошћена пратња мелодијске линије и што преузима на себе цртање карактера, подвлачење драмских момената, дочаравање штимунга пејсажа и атмосфере сцене, ипак, по дубоко устаљеној италијанској традицији, главни изражајни фактор остаје певана мелодијска линија, која носи драмску радњу, зрачи и обогаћује остале елементе музичко-драмског израза. Потресна драма, остварена незаборавном звучном лепотом, музичко-сценско дело у којем је дата синтеза италијанске оперске романтике, Вердијева Аида постала је и остала једно од најпривлачнијих дела великог оперског репертоара. Celeste Aida!

српски

CELESTE AIDA!
– Synthesis of the Italian operatic romance  –
Three years after he had written Don Carlos, on July 16, 1870, in a letter to his friend, Verdi wrote: “As I have already told you I am busy. Well, guess with what? I am composing an opera for Cairo! I shall not go there to stage it: I am afraid of being mummified down there”. However, he was not mummified, he was  - glorified. Ismail Pasha, Khedive of Egypt, commissioned Verdi to write an opera for the new Оpera House at Cairo, to be performed for the first time on the occasion of the opening of the Suez Canal. Archeologist Edouard Mariette Bey, famous for his excavations at Memphis and Thebes wrote the rough draft of the story. Camille du Locle, a former director of the Opera Comique, Verdi’s collaborator on the libretto for Don Carlos, dramatized this text. Finally, Antonio Ghislanzoni, poet, journalist and novelist made of it an opera libretto, with certain interventions made by composer himself. Verdi visited Cairo and Egypt in order to experience an ambient and to get inspiration on the spot. After only four months, within an unbelievable short period of time, in the middle of November 1870, the score of Aida was ready. Scenery and costumes were made in Paris, special “Aida-fanfares” were designed for grand triumphal scene, main roles were assigned, and Aida was performed for the first time on December 24, 1871 at the new Opera House at Cairo, with a great success. That triumph was repeated at La Scala, on February 8, 1872 (thirty-two recalls!). Shortly afterwards, Aida was premiered and brilliantly received at the main Italian and European stages (at the Berlin Royal Opera on April 20, 1874, two days later at the Paris Grand Opera, and by the end of April at the Vienna State Opera). Verdi requested Ghislanzoni to write a text that would clearly show and describe the situation, and that could inspire him to express musically, with persuasive strength,  basic human emotions and passions such as: happiness, sadness, love, hate, curse, revenge and death. Beyond doubt, Ghislanzoni’s libretto enabled him to create a firm music dramaturgy, which deepest purpose was to express the depth of the human soul in the music and through the music. Set pattern of  the French grand opera, applied to Aida, consistent and effective, but in a way empty and shallow, Verdi enriches with deep human drama based on the conflicts between human passions and tragic dualism between love and patriotism. Realist by his artistic method, Verdi illustrates, within the romantic plot, things, events and characters concisely and persuasively, giving their genuine nature. In that way Verdi’s opera becomes “character opera”. Regardless of the fact that in Verdi’s scores orchestra is not anymore only simplified accompaniment of the melodic line but it shapes the characters, emphasizes the dramatic moments, gives the impression of the landscape and atmosphere of the scene, yet, in the spirit of true Italian tradition, the main expressive factor remains the sung melodic line, which carries the dramatic power,  and influences and enriches the other elements of musical and dramatic expression. The most touching drama realized through the unforgettable sound, musical-scenic piece that expresses a synthesis of the Italian operatic romance, Verdi’s Aida was and still is one of the most attractive pieces of the large opera repertoire. Celeste Aida!

English

Aïda by Verdi, Du (2024/2024), Dirigé par Ognian Draganoff,, Chef d'orchestre Peter Leonard, National Theatre, Belgrade, Serbie

Crédits de représentation (Distribution et équipe de production )

Distribution

Équipage

Programme, À Propos & Synopsis

Photos

Lectures complémentaires

Dates et lieux de représentation

Salles