Ђузепе Верди је током целог живота неуморно трагао за новим, смелим, интересантним садржајима, који би могли послужити за основу оперског либрета. Тако је 1848. године, одмах по изласку из штампе, запазио роман Александра Диме Сина Дама с камелијама, о коме се много расправљало у свим круговима. Верди чак приправља за свог будућег либретисту сценарио са садржајем преузетим из романа, али напушта детаљнију разраду. Он неуморно пише опере, једну за другом: 25. октобра 1848. је премијера Корсара у Трсту, 27. јануара 1849. приказује се Битка код Лењана, 8. децембра исте године изводи се Лујза Милер, 16. новембра 1850. Стифелно. После тог убрзаног темпа писања и припремања њихових премијера у бурним годинама револуције, устанка, битака и освајања, Верди је сазрео, и као личност и као уметник, тако да његова следећа дела: Риголето, Трубадур и Травијата представљају не само његове највеће дотадашње успехе, већ и права ремек-дела оперске литературе и далеко надмашују целокупно европско оперско стваралаштаво епохе (изузев Вагнера). Верди је после трагичног губитка породице успео да се отргне из очајања и потиштености; сопственик је имања у Ле Ронколу и палате у Бусету и, са тастом, утаначује куповину великог плодног земљишта Сант Агата на Поу. У певачици Ђузепини Стрепони пронашао је идеалног животног сапутника, жену, друга и пријатеља. Сада има знања, снаге и искуства да ствара велика дела. Са Ђузепином путује на премијере својих опера а у Паризу се осећа најбоље. Њихова веза није озакоњена, што смета Италијанима, суграђанима у Бусету, тасту Барецију, али у Паризу, томе нико не придаје никакав значај. Кад су у театру Водвиља заједно гледали сценску верзију Диминог романа, остали су обоје фасцинирани, Верди са либретистом Пијавеом израђује окосницу радње. За само четрдесетак дана цела опера је компонована! Премијера је предвиђена у позоришту Фениче у Венецији. Верди у преговорима са управом позоришта у Венецији тражи добре тумаче главних улога, јер зна да је садржај за оперу нов и необичан. На сцени се приказује радња из савременог живота, који публика познаје и у коме учествује. На премијери 6. марта 1853. Травијата неславно пропада. У писму ученику и сараднику Емануелу Муцију, Верди пише: „Травијата синоћ пропала. Да ли је кривица до мене или до певача?... Време ће одлучити". Рикордију јавља: „Морам Вам нажалост саопштити једну тужну вест, али не могу сакрити истину. Травијата је пропала. Не истражујмо узроке." Хроничари су углавном забележили три основна узрока неуспеха. Прво, певаче: Виолету Валери је певала Фани Салвини Донатели, крупна жена најбољег здравља, која је изазвала смех у публици у сцени умирања. Тенор Лодовико Грациани, тумач Алфреда, био је готово изгубио глас, а баритон Феличе Варези је, потпуно незаинтересован за своју улогу, лоше певао, данас тако популарну арију Жермона. Друго: Верди и либретиста Пијаве су из неразумљивих разлога били пристали на коришћење костима из доба Луја XIV, што сасвим мења однос гледаоца према садржају. Треће: новост садржаја, односно неприпремљеност публике да на оперској сцени види осуду постојећег система у коме се једино новац цени и у коме се све купује новцем. Верди је био уверен у вредност свог ремекдела и за нову премијеру 6. маја следеће (1854) године у венецијанском позоришту Сан Бенедето за насловну улогу узима јединствену Марију Специја, која је заслужна за тријумфални исход ове премијере. Травијата врло брзо осваја оперски свет, тако да слава опере одржава и Димину драму на сцени. Сара Бернар, Елеонора Дузе и Едвиж Фејер су њени незаборавни тумачи на сцени, а Грета Гарбо је милионима биоскопских гледалаца остала у трајном сећању. После Италије Травијата осваја Беч, Рио де Жанејро, Буенос Ајрес, Мексико Сити: 24 маја 1856, Лондон је очаран, 3. децембра Њујорк одушевљен. Варшава, Петроград, Барселона и Лисабон дају оперу у узастопним серијама. Опера се приказује на италијанском, али свуда убрзо и на језику земље у којој се даје. Публика жели да разуме и схвати радњу, да доживљава страсти, заносе и љубав Виолете, а не само да ослушкује раскошне гласове. Међу најпознатије оперске Виолете спадају Мариета Пиколомини, Аделина Пати, Мери Гарден, Лили Леман, Марчела Сембрих, Луиза Тетрачини, Нели Мелба, Амелита Гали-Курчи, Селма Курц, Роза Понсел, Жералдина Фарар. Алфреда су певали Карузо и Ђиљи и Лаури-Волпи, Жермона Карло Галефи, Рикардо Страчиари и Ђузепе де Лука. У наше доба Рената Тебалди је била јединствена Виолета, а представе Травијате са Маријом Калас, Ђузепе ди Стефаном и Еторе Бастијанинијем су бацале присутне у прави транс. Карајан је 1963. у миланској Скали сарађивао са Мирелом Френи која ову улогу тумачи у снимљеној филмској верзији представе. Ана Мофо и Ноан Сатерланд су се трудиле да досегну ненадмашну оперску трагичарку Каласову, а режисери Фелзенштајн, Стелер и Висконти уложили су више времена у режију Травијате но што је то уобичајено. У нашој земљи Травијата је први пут изведена 11.марта 1879. у Загребу, а у Београду 6.априла 1921. Све наше оперске куће изводе ову оперуз тако да је она управо стално на репертоару.
