Organization

Admin

National Theatre Belgrade

Stage director

Pier Francesco Maestrini

Conductor

Stefano Romani

Singer

Sanja Kerkez

Soloist

Orchestra

Belgrade National Theatre Orchestra

Others

National Theater in Belgrade

Manon Lescaut

Belgrade

Serbia

National Theatre

Main Stage

Manon Lescaut Puccini

Public

Approved

100 YEARS OF OPERA
NATIONAL THEATRE IN BELGRADE
When the Opera was established as an individual department of the National Theatre in Belgrade, at the beginning of season 1919/20, conductor Stanislav Binički was appointed its first Director. Despite difficulties regarding finding performers, the first premiere of an opera was held on 11th February 1920, it was Madam Butterfly by G. Puccini. Upon engagement of Russian artists – emigrants and our first professional singers, our Opera was constantly improving its repertoire, performances and music during the years between the two world wars. Repertory choices such as Salome by R. Strauss, Boris Godunov by M. Mussorgsky, The Four Ruffians by E. Wolf-Ferrari, The Barber of Seville by G. Rossini and other outstanding productions, had served to help advance the Opera’s position among other European opera houses that, by that time, had existed for more than two centuries.  The Second World War had hindered the activities of the Opera of the National Theatre in Belgrade to a great degree. In addition, the building of the Theatre was partly destroyed in the bombardment of Belgrade, resulting in total destruction of sets, costumes and props’ fund. Nonetheless, owing to conductor O. Danon, the first post-war Director of Belgrade Opera, and owing to tremendous enthusiasm of all performers, at the time when the National Theatre did not have windows and heating, and when the décor and costumes were made even from the parachute fabric, a premiere of Eugene Onegin by P. Tchaikovsky was held on 17th February 1945. Furthermore, by the end of the season 1944/45, the productions of Pagliacci by R. Leoncavallo, La boheme, Tosca, Madam Butterfly by G. Puccini and The Bartered Bride by Smetana premiered as well. The post-war “golden period” of Belgrade Opera started in 1954 with its highly successful concert performance of Boris Godunov opera in Basel (31st March), Zurich (2nd April) and Genève (3rd April), followed by a recording of seven major operas by Russian composers from 19th century (Boris Godunov and Khovanshchina, Eugene Onegin, Queen of Spades, Prince Igor, Ivan Susanin and The Snow Maiden) for a label DECCA. Upon 15 years and 138 European performances in “Belgrade manner” (Clarendon) of 14 foreign operas and 3 operas from Yugoslav cultural heritage, the “golden period” of Belgrade Opera ended on 27th and 28th September 1969, with an extraordinary performance of Mazepa by P. Tchaikovsky on stage of Theater des Westens in Western Berlin.   At the time, the international press followed all 36 tours of Belgrade Opera ensemble to renowned European operatic centres (Milan, Vienna, Rome, Paris, Berlin, Venice, Madrid…) and to most important music festivals (Florence, Edinburgh, Wiesbaden, Lausanne, Athens…), and the most eminent music critic praised the style and beauty of performances, remarkable soloist creations, sound supremacy of the choir, appeal of dances performed by the ballet ensemble and professional performance of the orchestra. According to them, the Belgrade Opera in those years managed to stand with the European opera houses which already had their developed original style of performance and expressive musical and stage appearance and provide a valuable repertory, performance and musical contribution to the world opera interpretations, which is why the period between 1954 and 1969 is rightfully seen as a performing pinnacle of Serbian operatic art and culture. Opera of the National Theatre in Belgrade is one of rare cultural institutions in Serbia that have operated continuously for a century and that have successfully established connections with cultures throughout the world.  With tonight’s concert on the Sava Promenade, the principal artists of the Opera, Choir and Orchestra of the National Theatre in Belgrade would like to celebrate this important jubilee of Serbian culture and of our National Theatre and to send the message that they would continue the legacy of great artists who paved the path for our Opera, like Bahrija Nuri-Hadžić, Milorad Jovanović, Žarko Cvejić, Stanoje Janković, Melanija Bugarinović, Miroslav Čangalović, Biserka Cvejić, Radmila Bakočević, Breda Kalef, Milka Stojanović, Đurđevka Čakarević, Dušan Popović, Aleksandar Marinković, Nikola Mitić, Zvonimir Krnetić, Radmila Smiljanić, Živan Saramandić, Krešimir Baranović, Oskar Danon, Dušan Miladinović, Bogdan Babić, Borislav Pašćan and other great artists of our operatic stage. 
Vladimir Jovanović

English

100 ГОДИНА ОПЕРЕ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА У БЕОГРАДУ
Када је на почет­ку сезо­не 1919/20 зва­нич­но осно­ва­на Опе­ра као само­стал­ни сек­тор Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду, дири­гент Ста­ни­слав Бинич­ки поста­вљен за њеног првог дирек­то­ра, упр­кос недо­стат­ку  изво­ђач­ких сна­га, већ­ 11. фебру­а­ра 1920. одр­жа­на је пре­ми­је­ра опе­ре, Мадам Батер­флај Ђ. Пучи­ни­ја. После анга­жо­ва­ња руских умет­ни­ка-еми­гра­на­та и првих наших шко­ло­ва­них пева­ча, у годи­на­ма изме­ђу два свет­ска рата, наша пре­сто­нич­ка Опе­ра била је углав­ном у стал­ном репер­то­ар­ском, изво­ђач­ком и музич­ком успо­ну, насто­је­ћи да се изво­ђе­њи­ма Сало­ме Р. Штра­у­са, Бори­са Году­но­ва М. Мусорг­ског, Чети­ри гру­би­ја­на Е. Волф–Фера­ри­ја, Севиљ­ског бере­бе­ри­на Ђ. Роси­ни­ја и дру­гих сво­јих одлич­них пред­ста­ва што брже при­бли­жи опер­ским теа­три­ма Евро­пе, који су до тада већ пре­шли раз­во­јни пут дуг више од два века. Дру­ги свет­ски рат је умно­го­ме оне­мо­гу­ћио успе­шан рад Опе­ре Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду, поред оста­лог и због тога што је у немач­ком и саве­знич­ком бом­бар­до­ва­њу Бео­гра­да, згра­да код Спо­ме­ни­ка била дели­мич­но сру­ше­на, а фун­дус деко­ра, кости­ма и рекви­зи­те у пот­пу­но­сти уни­штен. Ипак, захва­љу­ју­ћи дири­ген­ту Оскару Дано­ну, првом после­рат­ном дирек­то­ру Опе­ре, и неви­ђе­ном енту­зи­ја­зму свих изво­ђа­ча, у усло­ви­ма када је Народ­но позо­ри­ште било још увек без ста­ка­ла на про­зо­ри­ма, без гре­ја­ња и када су се декор и кости­ми пра­ви­ли чак и од падо­бран­ског плат­на, већ 17. фебру­а­ра 1945. одр­жа­на је пре­ми­је­ра Евге­ни­ја Оње­ги­на П. Чај­ков­ског, а до завр­шет­ка сезо­не 1944/45. изведене су и пре­ми­је­ре Паја­ца Р. Леон­ка­ва­ла, Бое­ма, Тоске и Мадам Батер­флај Ђ. Пучи­ни­ја и Сме­та­ни­не Про­да­не неве­сте. После­рат­ни „злат­ни пери­од“ Опе­ре почео је 1954 годи­не њеним вео­ма успе­шним кон­церт­ним изво­ђе­њем опе­ре Борис Году­нов у Базе­лу (31. март), Цири­ху (2. април) и Жене­ви (3. април) и врло ква­ли­тет­ним сни­ма­њем за гра­мо­фон­ску ком­па­ни­ју DEC­CA, седам капи­тал­них опер­ских дела руских ком­по­зи­то­ра 19 века (Борис Году­нов, Хован­шчи­на, Евге­ни­је Оње­гин, Пико­ва дама, Кнез Игор, Иван Суса­њин и Сне­гу­роч­ка). После 15 годи­на тра­ја­ња и 138 европ­ских пре­зен­та­ци­ја на „бео­град­ски начин“ (Кла­ран­дон) музич­ко-сцен­ских тума­че­ња 14 опе­ра из свет­ске и 3 из југо­сло­вен­ске башти­не „злат­ни пери­од“ Опе­ре је завр­шен 27. и 28. сеп­тем­бра 1969. годи­не изван­ред­ним пред­ста­ва­ма Мазе­пе П. И. Чај­ков­ског  на сце­ни позо­ри­шта The­a­ter des Westens у запад­ном Бер­ли­ну. Свет­ска штам­па је у то вре­ме са вели­ким инте­ре­со­ва­њем пра­ти­ла свих 36 госто­ва­ња опер­ског ансам­бла у нај­по­зна­ти­јим евр­оп­ским опер­ским цен­три­ма (Мила­но, Беч, Рим, Париз, Бер­лин, Вене­ци­ја, Мадрид...) и на нај­зна­чај­ни­јим  музич­ким фести­ва­ли­ма (Фирен­ца, Един­бург, Визба­ден, Лоза­на, Ати­на...) а нај­е­ми­нент­ни­ји музич­ки кри­ти­ча­ри исти­ца­ли су уигра­ност и лепо­ту њего­вог скуп­ног насту­па­ња, изу­зет­не соли­стич­ке кре­а­ци­је, звуч­ну над­моћ­ност хора, атрак­тив­ност игре балет­ског ансам­бла и про­фе­си­о­нал­но сви­ра­ње орке­стра. По њихо­вом мишље­њу Опе­ра Народ­ног позо­ри­шта је тих годи­на успе­ла да ста­не уз оне опер­ске теа­тре у Евро­пи који су већ има­ли изгра­ђен соп­стве­ни изво­ђач­ки стил и изра­зи­ту музич­ко-сцен­ску физи­о­но­ми­ју и дала је вре­дан репер­то­ар­ски, изво­ђач­ки и музич­ки допри­нос свет­ској опер­ској про­дук­ци­ји, због чега се раз­до­бље 1954–1969 годи­не с пра­вом озна­ча­ва као изво­ђач­ки зенит срп­ске опер­ске умет­но­сти и кул­ту­ре.

Срби­ја има мало уста­но­ва кул­ту­ре попут Опе­ре Народ­ног позо­ри­шта у Бео­гра­ду која у кон­ти­ну­и­те­ту тра­је читав један век и која је свих тих годи­на успе­шно успо­ста­вља­ла мосто­ве који су нас спа­ја­ли са кул­ту­ра­ма свих наро­да све­та.
Прва­ци Опе­ре, Хор и Орке­стар  Народ­ног  позо­ри­шта у Бео­гра­ду под­се­ћа­ју на овај изу­зет­но зна­ча­јан јуби­леј у срп­ској кул­ту­ри и у исто­ри­ји нашег наци­о­нал­ног теа­тра и пору­чу­ју да ће у новом миле­ни­ју­му насто­ја­ти да наставе ста­за­ма сла­ве сво­јих вели­ких прет­ход­ни­ка који су утр­ли пут нашој Опе­ри: Бахри­је Нури-Хаџић, Мило­ра­да Јова­но­ви­ћа, Жар­ка Цве­ји­ћа, Ста­но­ја Јан­ко­ви­ћа, Мела­ни­је Буга­ри­но­вић, Миро­сла­ва Чан­га­ло­ви­ћа, Бисер­ке Цве­јић, Рад­ми­ле Бако­че­вић, Бреде Калеф, Мил­ке Сто­ја­но­вић, Ђур­ђев­ке Чака­ре­вић, Душа­на Попо­ви­ћа, Алек­сан­дра Марин­ко­ви­ћа, Нико­ле Мити­ћа, Зво­ни­ми­ра Крне­ти­ћа, Рад­ми­ле Сми­ља­нић, Жива­на Сара­ман­ди­ћа, Кре­ши­ми­ра Бара­но­ви­ћа, Оска­ра Дано­на, Душа­на Мила­ди­но­ви­ћа, Бог­да­на Баби­ћа, Борислава Пашћана и дру­гих вели­ка­на наше опер­ске сце­не.

српски

100 GODINA OPERE NARODNOG POZORIŠTA U BEOGRADU
Kada je na počet­ku sezo­ne 1919/20 zva­nič­no osno­va­na Ope­ra kao samo­stal­ni sek­tor Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du, diri­gent Sta­ni­slav Binič­ki posta­vljen za njenog prvog direk­to­ra, upr­kos nedo­stat­ku  izvo­đač­kih sna­ga, već­ 11. febru­a­ra 1920. odr­ža­na je pre­mi­je­ra ope­re, Madam Bater­flaj Đ. Puči­ni­ja. Posle anga­žo­va­nja ruskih umet­ni­ka-emi­gra­na­ta i prvih naših ško­lo­va­nih peva­ča, u godi­na­ma izme­đu dva svet­ska rata, naša pre­sto­nič­ka Ope­ra bila je uglav­nom u stal­nom reper­to­ar­skom, izvo­đač­kom i muzič­kom uspo­nu, nasto­je­ći da se izvo­đe­nji­ma Salo­me R. Štra­u­sa, Bori­sa Godu­no­va M. Musorg­skog, Četi­ri gru­bi­ja­na E. Volf–Fera­ri­ja, Sevilj­skog bere­be­ri­na Đ. Rosi­ni­ja i dru­gih svo­jih odlič­nih pred­sta­va što brže pri­bli­ži oper­skim tea­tri­ma Evro­pe, koji su do tada već pre­šli raz­vo­jni put dug više od dva veka. Dru­gi svet­ski rat je umno­go­me one­mo­gu­ćio uspe­šan rad Ope­re Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du, pored osta­log i zbog toga što je u nemač­kom i save­znič­kom bom­bar­do­va­nju Beo­gra­da, zgra­da kod Spo­me­ni­ka bila deli­mič­no sru­še­na, a fun­dus deko­ra, kosti­ma i rekvi­zi­te u pot­pu­no­sti uni­šten. Ipak, zahva­lju­ju­ći diri­gen­tu Oskaru Dano­nu, prvom posle­rat­nom direk­to­ru Ope­re, i nevi­đe­nom entu­zi­ja­zmu svih izvo­đa­ča, u uslo­vi­ma kada je Narod­no pozo­ri­šte bilo još uvek bez sta­ka­la na pro­zo­ri­ma, bez gre­ja­nja i kada su se dekor i kosti­mi pra­vi­li čak i od pado­bran­skog plat­na, već 17. febru­a­ra 1945. odr­ža­na je pre­mi­je­ra Evge­ni­ja Onje­gi­na P. Čaj­kov­skog, a do zavr­šet­ka sezo­ne 1944/45. izvedene su i pre­mi­je­re Paja­ca R. Leon­ka­va­la, Boe­ma, Toske i Madam Bater­flaj Đ. Puči­ni­ja i Sme­ta­ni­ne Pro­da­ne neve­ste. Posle­rat­ni „zlat­ni peri­od“ Ope­re počeo je 1954 godi­ne njenim veo­ma uspe­šnim kon­cert­nim izvo­đe­njem ope­re Boris Godu­nov u Baze­lu (31. mart), Ciri­hu (2. april) i Žene­vi (3. april) i vrlo kva­li­tet­nim sni­ma­njem za gra­mo­fon­sku kom­pa­ni­ju DEC­CA, sedam kapi­tal­nih oper­skih dela ruskih kom­po­zi­to­ra 19 veka (Boris Godu­nov, Hovan­šči­na, Evge­ni­je Onje­gin, Piko­va dama, Knez Igor, Ivan Susa­njin i Sne­gu­roč­ka). Posle 15 godi­na tra­ja­nja i 138 evrop­skih pre­zen­ta­ci­ja na „beo­grad­ski način“ (Kla­ran­don) muzič­ko-scen­skih tuma­če­nja 14 ope­ra iz svet­ske i 3 iz jugo­slo­ven­ske bašti­ne „zlat­ni peri­od“ Ope­re je zavr­šen 27. i 28. sep­tem­bra 1969. godi­ne izvan­red­nim pred­sta­va­ma Maze­pe P. I. Čaj­kov­skog  na sce­ni pozo­ri­šta The­a­ter des Westens u zapad­nom Ber­li­nu. Svet­ska štam­pa je u to vre­me sa veli­kim inte­re­so­va­njem pra­ti­la svih 36 gosto­va­nja oper­skog ansam­bla u naj­po­zna­ti­jim evr­op­skim oper­skim cen­tri­ma (Mila­no, Beč, Rim, Pariz, Ber­lin, Vene­ci­ja, Madrid...) i na naj­zna­čaj­ni­jim  muzič­kim festi­va­li­ma (Firen­ca, Edin­burg, Vizba­den, Loza­na, Ati­na...) a naj­e­mi­nent­ni­ji muzič­ki kri­ti­ča­ri isti­ca­li su uigra­nost i lepo­tu njego­vog skup­nog nastu­pa­nja, izu­zet­ne soli­stič­ke kre­a­ci­je, zvuč­nu nad­moć­nost hora, atrak­tiv­nost igre balet­skog ansam­bla i pro­fe­si­o­nal­no svi­ra­nje orke­stra. Po njiho­vom mišlje­nju Ope­ra Narod­nog pozo­ri­šta je tih godi­na uspe­la da sta­ne uz one oper­ske tea­tre u Evro­pi koji su već ima­li izgra­đen sop­stve­ni izvo­đač­ki stil i izra­zi­tu muzič­ko-scen­sku fizi­o­no­mi­ju i dala je vre­dan reper­to­ar­ski, izvo­đač­ki i muzič­ki dopri­nos svet­skoj oper­skoj pro­duk­ci­ji, zbog čega se raz­do­blje 1954–1969 godi­ne s pra­vom ozna­ča­va kao izvo­đač­ki zenit srp­ske oper­ske umet­no­sti i kul­tu­re.

Srbi­ja ima malo usta­no­va kul­tu­re poput Ope­re Narod­nog pozo­ri­šta u Beo­gra­du koja u kon­ti­nu­i­te­tu tra­je čitav jedan vek i koja je svih tih godi­na uspe­šno uspo­sta­vlja­la mosto­ve koji su nas spa­ja­li sa kul­tu­ra­ma svih naro­da sve­ta.
Prva­ci Ope­re, Hor i Orke­star  Narod­nog  pozo­ri­šta u Beo­gra­du pod­se­ća­ju na ovaj izu­zet­no zna­ča­jan jubi­lej u srp­skoj kul­tu­ri i u isto­ri­ji našeg naci­o­nal­nog tea­tra i poru­ču­ju da će u novom mile­ni­ju­mu nasto­ja­ti da nastave sta­za­ma sla­ve svo­jih veli­kih pret­hod­ni­ka koji su utr­li put našoj Ope­ri: Bahri­je Nuri-Hadžić, Milo­ra­da Jova­no­vi­ća, Žar­ka Cve­ji­ća, Sta­no­ja Jan­ko­vi­ća, Mela­ni­je Buga­ri­no­vić, Miro­sla­va Čan­ga­lo­vi­ća, Biser­ke Cve­jić, Rad­mi­le Bako­če­vić, Brede Kalef, Mil­ke Sto­ja­no­vić, Đur­đev­ke Čaka­re­vić, Duša­na Popo­vi­ća, Alek­san­dra Marin­ko­vi­ća, Niko­le Miti­ća, Zvo­ni­mi­ra Krne­ti­ća, Rad­mi­le Smi­lja­nić, Živa­na Sara­man­di­ća, Kre­ši­mi­ra Bara­no­vi­ća, Oska­ra Dano­na, Duša­na Mila­di­no­vi­ća, Bog­da­na Babi­ća, Borislava Pašćana i dru­gih veli­ka­na naše oper­ske sce­ne.

hrvatski

Manon Lescaut by Puccini, Nuo (2023/2023), Režisierius Pier Francesco Maestrini,, Dirigentas Stefano Romani, National Theatre, Belgrade, Serbia

Veiklos kreditai (Aktoriai ir įgula )

Atlikėjai

Ansamblis

Programa, apie ir aprašymas

Nuotraukos

Toliau skaitant

Spektaklio datos ir vietos

Vietos